Preduzetnik sa samooporezivanjem: porezi i poreska optimizacija

Pored primanja sredstava kao fizičko lice, oblici regulisanja pravnog statusa koji se često spominju su paušalno oporezivanje, samooporezivanje i osnivanje DOO, koji su pokriveni u zasebnim tekstovima.

Većina obrađenih izvora upućuje na to da je najbolja pravna forma ona koja odgovara konkretnim uslovima poslovanja, i projektovanim ciljevima, prihodima i potencijalu biznisa koji se zasniva. Stoga, za odabir najboljeg oblika poslovanja treba u obzir uzeti optimizaciju poreskih obaveza, ali i druge važne faktore svakog oblika poslovanja. U nastavku ćemo opisati i spomenuti one tačke koje se u izvorima ističu kao važne za preduzetnike sa samooporezivanjem.

Naime, pored opcije samooporezivanja fizičkog lica pod rubrikom ostala primanja, postoji i mogućnost da fizičko lice otvori preduzetničku radnju, i u tom slučaju srpski pravni okviri priznaju dve mogućnosti oporezivanja: paušalno oporezivanje i samooporezivanje, pri čemu je u slučaju samooporezivanja moguće sebi isplaćivati i ne isplaćivati zaradu. U slučaju samooporezivanja, potrebno je voditi i knjige, dok to uglavnom nije slučaj sa paušalnim oporezivanjem.

Samooporezivanje bez isplate lične zarade

Ukoliko se preduzetnik opredeli da vodi poslovne knjige, može da odabere režim samooporezivanja ili režim samooporezivanja sa isplatom lične zarade. Kod samooporezivanja preduzetnik ima obavezu da sam obračunava porez na ostvareni prihod i to iskazuje u odgovarajućoj poreskoj prijavi.

Preduzetnik ima obavezu da podnese poresku prijavu u kojoj će dati procenu prihoda i rashoda do kraja prve poslovne godine, kao i procenu mesečne akontacije poreza, u roku od 15 dana od dana registrovanja, i na tu procenjenu dobit se plaća akontacija poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

Na primer, ukoliko je preduzetnik za godinu po otvaranju radnje predvideo dobit od 1.200 dinara, na nju će tokom 12 meseci plaćati akontaciju za porez u visini od 100 dinara mesečno. Do 15. marta iduće godine dužan je da podnese poresku prijavu i poreski bilans za prethodnu godinu u kojoj utvrđuje konačnu poresku obavezu.

Svi prihodi preko prvobitno navedenog mesečnog nivoa, umanjeni za rashode koji se priznaju zakonom (npr. knjigovodstveni troškovi, itd.), predstavljaju novu dobit.

Uspeh veći od predviđenog povlači sobom obavezu plaćanja punih poreza i doprinosa na dobit, dok uspeh manji od predviđenog u vidu pretplate smanjuje obaveze plaćanja za iduću godinu.

Kasnije se kao osnov za određivanje mesečne akontacione obaveze za tekuću godinu koristi dobit ostvarena u prethodnoj godini.

Na primer, ako preduzetnik na kraju godine utvrdi poresku obavezu za prethodnu godinu u iznosu od 500.000 dinara, a tokom godine je plaćao akontacije u iznosu od 1.200 dinara, prilikom podnošenja poreske prijave biće u obavezi da plati razliku od 498.800 dinara (500.000 – 1.200), što je na mesečnom nivou 41.566 dinara.

Ovaj režim samooporezivanja uglavnom nije isplativ, jer sobom gotovo uvek povlači troškove u visini punih dažbina od oko 46 odsto, a u slučaju dobrog poslovanja i visoke zarade, troškovi se samo uvećavaju.

Ovaj oblik preduzetništva može biti isplativ u slučajevima u kojim dobit, tj. uspešnost poslovanja nije sigurna, jer se u slučaju negativnog bilansa ili male ostvarene dobiti ne plaćaju veliki troškovi državi, dok su fiksni troškovi paušalnog oporezivanja ili troškovi preduzetnika sa isplatom lične zarade u tom slučaju veći.

Samooporezivanje sa isplatom lične zarade

Drugi oblik samooporezivanja je samooporezivanje sa isplatom lične zarade koja uvodi fleksibilnost i dodatni prostor za poresku optimizaciju. Ovo su glavne sličnosti i razlike ova dva sistema:

Preduzetnik koji ne isplaćuje zaradu i preduzetnik sa isplatom lične zarade na kraju godine budu oporezovani
U oba slučaja moraju se voditi poslovne knjige, za šta većina preduzetnika angažuje knjigovodstvene agencije
U oba slučaja ukupni promet ne sme da premaši 8 miliona dinara u periodu za bilo kojih 12 meseci, inače se ulazi u sistem PDVa
U oba slučaja potrebno je proći test samostalnosti, inače se primenjuju isti sistemi oporezivanja kao i za paušalce
Nema ograničenja u godišnjem iznosu prometa kao kod paušalnog oporezivanja
Preduzetnik sa isplatom lične zarade dodatno sebi isplaćuje zaradu, na koju plaća poreze i doprinose, ali na kraju ne plaća doprinose na celokupan rezultat poslovanja
Slobodno se bira iznos koji će predstavljati ličnu zaradu, s tim što se doprinosi moraju platiti na najnižu osnovicu ukoliko je lična zarada niža od nje (trenutna minimalna osnovica za obračun iznosi 30.880,00 dinara).

Iznos zarade

Preduzetnik koji isplaćuje sebi zaradu samostalno određuje visinu te zarade, i na nju plaća poreze i doprinose. Ukoliko je u radnom odnosu, plaća manje poreze i doprinose (ukupno oko 35 odsto) u odnosu na preduzetnika kome je to osnovna delatnost (oko 46 odsto).

Preduzetnik može da određuje minimalnu visinu mesečne zarade, ali ukoliko je ona manja od zakonom propisanog iznosa za minimalnu osnovicu (trenutno 30.880 dinara), porezi i doprinosi obračunavaće se prema navedenoj minimalnoj osnovici.

Sav prihod koji prelazi visinu određene mesečne naknade oporezuje se kao dobit. Dobit se može umanjiti pravdanjem priznatih poslovnih troškova i polaganjem računa. Takvi troškovi su, recimo, troškovi zakupa prostorija, troškovi knjigovodstvenih usluga, troškovi nabavke opreme, itd. a u ovo se računa i bruto plata koju preduzetnik isplaćuje sebi, ili eventualnim zaposlenim licima.

Na konačni bilans dobitka, preduzetnik je u obavezi da plati i porez na prihod od samostalne delatnosti, po stopi od 10%. To znači da preduzetnik može sve preostale prihode da podiže uz trošak od 10%, koji se u praksi svodi na jednokratno plaćanje tog poreza na kraju poreskog perioda.

Treba voditi računa da u ovom slučaju i dodatna dobit podleže godišnjem porezu na dohodak. Ukoliko dobit premaši zvanično određen iznos (trenutno 3.268.224 dinara) biće potrebno platiti i dodatni porez po stopi od 10, odnosno 15 odsto, u zavisnosti od visine ukupnog iznosa.

Uzmimo za primer preduzetnika koji zarađuje ukupno oko 4000€ mesečno u sistemu samooporezivanja sa isplatom lične zarade, što na godišnjem nivou iznosi oko 5.6 miliona dinara. Ukoliko se preduzetnik odluči za isplatu minimalne zarade plaćaće poreze i doprinose u visini od oko 46 odsto na taj iznos.

U navedenom primeru, na bruto platu od oko 60.000 dinara, dobija se oko 34.000 neto, a na poreze odlazi oko 25.000 dinara.

Godišnji iznos bruto plate treba sabrati za iznosom drugih priznatih poslovnih troškova, radi umanjenja poreske osnovice. Ukoliko pretpostavimo da drugih troškova nema, dolazimo do iznosa od 60.000 x 12 = 720.000 dinara, koji se potom oduzimaju od godišnje dobiti.

Godišnja dobit će biti oporezovana po stopi od 10 odsto, i ona u ovom slučaju podleže godišnjem porezu na dohodak građana. Ako pretpostavimo da ni ovde nema olakšica, poput one za preduzetnike mlađe od 40 godina, izdržavanih članova porodice, i sl. računica izgleda ovako:

5.600.000 – 720.000 za ličnu zaradu = 4.880.000 dinara oporezive dobiti

10 odsto poreza na dobit = 488.000 dinara

Na isti iznos svakako se zaračunava i dodatni godišnji porez, pod pretpostavkom da preduzetnik nije korisnik drugih olakšica:

4.880.000 – 3.268.224 ‐ 435.763 (lični odbitak) = 1.176.013

Godišnji porez po stopi od 10 odsto = 176.601

Ukupni izdaci na poreze: 300.000 + 488.000 + 176.600 = 964.600 dinara, što na godišnju dobit od 5.6 miliona iznosi 17,2 odsto.

U zavisnosti od olakšica, kao i odbitaka PDV‐a (ukoliko preduzetnik odabere da učestvuje u sistemu PDV‐a) te odbijanja poslovnih troškova poput knjigovodstvenih usluga, kupovine i nabavke opreme, zakupa poslovnog prostora, i sl. ili korišćenja aktuelnih olakšica i poreskih oslobođenja za plate, recimo za inovacione delatnosti, povećanjem primanja spram dobiti moguće dodatno smanjiti udeo poreza u ukupnim primanjima.

Prednosti i mane

Glavne prednosti ovog načina oporezivanja su fleksibilnost koju nudi isplaćivanje mesečne zarade i dobiti, bez plaćanja prevelikih izdataka za ove vrste prihoda. U ovom načinu oporezivanja preduzetnik može sebi isplaćivati zaradu i istovremeno raspolagati ostatkom novca, koji mu se onda na kraju godine oporezuje prema stopi od 10 odsto.

To praktično znači da preduzetnik svoju dobit može podizati sa tekućeg računa i kada plati 10 odsto poreza na dobit ne plaća nikakav dodatni porez, ukoliko ta dobit ne prelazi iznos petostruke godišnje zarade, u kom slučaju je podložan godišnjem porezu na dohodak po stopi od 10 odsto ili 15 odsto, zavisno od toga da li dobit premašuje cifru od 6,2 miliona dinara.

Pored toga, u slučaju velikih promena u obimu ili vrsti poslovanja, preduzetnik ima mogućnost zamrzavanja ili zatvaranja preduzetničke radnje po proceduri koja je lakša nego u drugim formama preduzetništva, poput DOO. Sa druge strane, ukoliko se posao razvije i poveća obim, preduzetnik ima na raspolaganju mogućnost da naredne godine poveća dobit a smanji mesečna primanja, ili obratno, odgovarajućim pravnim mehanizmima.

Većinu ovih prednosti ima i paušalno oporezovani preduzetnik, s tim što za razliku od paušalca, u slučaju preduzetnika koji isplaćuje ličnu zaradu ne postoje limiti u vidu godišnjeg prihoda, niti zabrana učešća u sistemu PDV‐a, što ovaj vid poslovanja čini fleksibilnijim, pa stoga i primamljivijim ukoliko paušal nije moguć.

Sa druge strane, dve glavne mane ovog sistema oporezivanja su što u slučaju spora preduzetnik odgovara svom svojom imovinom, kao i to što postoji rizik od padanja testa samostalnosti u slučaju poreske inspekcije, što zbog većih troškova može i ovaj oblik poslovanja da učini znatno manje isplativim.

Pitanje testa samostalnosti

Pored svih ostalih faktora, i preduzetnici sa samooporezivanjem takođe su podložni testu samostalnosti, koji sadrži devet kriterijuma čijom primenom se kroz poresku kontrolu utvrđuje samostalnost preduzetnika u odnosu na pojedinačnog nalogodavca.

Nesamostalnost se utvrđuje ukoliko preduzetnik ispunjava pet od devet kriterijuma testa, te je preporuka da preduzetnici samostalno razmotre kriterijume i sprovedu test za svakog klijenta pojedinačno, i eventualno unapred urede pojedine stavke ugovora, kako bi izbegli mogućnost da se utvrdi nesamostalnost.

Posledice utvrđivanja nesamostalnosti preduzetnika sastoje se u tome da se svaka pojedinačna transakcija sa nalogodavcem posmatra kao „ostali prihod” i na nju se plaća dodatnih 20 odsto poreza na bruto iznos i 25 odsto doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, što poslovanje može da učioni rizičnim i neisplativim.

Sistem PDV-a

Preduzetnik, bilo da je fizičko ili pravno lice, može dobrovoljno ući u sistem PDV‐a ukoliko se za to odluči podnošenjem prijave, ili ukoliko ukupan prihod preduzeća premaši 8 miliona dinara za period od 12 meseci, kada se automatski ulazi u sistem PDV‐a.

Iako su mogućnosti sistema PDV-a kao oruđa za poresku optimizaciju ograničene, u slučajevima kada preduzetnik sa samooporezivanjem posluje isključivo sa inostranstvom, nije u obavezi da obračunava PDV u fakturama, ali i dalje može dobrovoljno biti deo sistema PDV‐a.

U tom slučaju, preduzetnici i dalje mogu ostvariti povraćaj PDV‐a za promet dobara i usluga koji je izvršen u inostranstvu, ukoliko bi za taj promet postojala mogućnost za odbitak prethodnog poreza, da je promet izvršen u Srbiji.