Sistem PDV-a i poreska optimizacija za preduzetnike

Porez na dodatu vrednost je dodatni namet koji lica koja su u sistemu PDV moraju da plaćaju, za razliku od lica koja nisu u sistemu PDV. Postoje opšta stopa, koja iznosi 20 odsto i posebna poreska stopa, koja iznosi 10 odsto. U posebnu stopu spadaju stvari poput namirnica koje su neophodne za život, dok je stopa od 20 odsto znatno češća.

Ko ne mora da plaća PDV

PDV ne moraju da plaćaju fizička ili pravna lica u sledećim slučajevima:

Kada izdavalac fakture nije obveznik PDV-a (manje od 8 miliona dinara prometa za 12 meseci)
Kada se promet smatra izvršenim u inostranstvu
Preduzeća koja fakturišu dobra koja se izvoze, ili ostvaruju promet koji je po nekom drugom osnovu oslobođen poreza ili nije predmet oporezivanja

Dobrovoljni ulazak u sistem PDV‐a

Preduzetnik, bilo da je fizičko ili pravno lice, može ući u sistem PDV‐a dobrovoljno, ukoliko se za to odluči podnošenjem prijave, bez obzira na ostvareni prihod. Međutim, ukoliko ukupan prihod preduzeća premaši 8 miliona dinara za period od 12 meseci, u tom slučaju se automatski ulazi u sistem PDV‐a.

Shodno tome, prilikom osnivanja preduzeća, bilo da se radi o otvaranju preduzetničke radnje ili registracije DOO, osnivač može da proceni da li će u narednih 12 meseci ostvariti ukupan prihod veći od 8 miliona i shodno tome odluči da li će se prijaviti u sistem PDV‐a ili ne.

Međutim, verovatno je bolje rešenje sačekati da iznos ukupnog prihoda faktički pređe zakonom propisan iznos, pa da se onda izvrši prijava za sistem PDV-a, jer u tom slučaju u periodu od osnivanja preduzeća pa do momenta prelaska praga od 8 miliona dinara, preduzeće ne bi plaćalo porez na dodatu vrednost.

Prve dve godine poslovanja od prijave za PDV, preduzeće je u obavezi da predaje PDV prijave pojedinačno za svaki mesec. Nakon toga, postoji mogućnost da se pređe na tromesečni obračun, pod uslovom da u prethodnih godinu dana firma nije ostvarila prihod veći od 50 miliona dinara.

Dobrovoljno prijavljivanje za ulazak u sistem PDV‐a traje minimalno dve godine, tako da je potrebno pažljivo razmotriti prednosti i mane ulaska u ovaj sistem.

Kako funkcioniše sistem

Pri obračunavanju poreza na dodatu vrednost važna je razlika između ulaznog i izlaznog PDV-a.

Ulazni PDV predstavlja onaj iznos koji se nalazi na računima koje preduzetnik ili preduzeće plaća, na primer za zakup prostora, fakture od dobavljača, za usluge ili robu koju koristi za obavljanje delatnosti, dok izlazni PDV predstavlja sve ono što preduzeće proda.

Ukoliko je izlazni PDV veći od ulaznog, preduzetnik plaća razliku, a kada je ulazni PDV veći od izlaznog, to bi značilo da je preduzetnik ima pravo na povraćaj PDV‐a od države.

Ukoliko uzmemo jednostavan primer sa jednostavnijim ulaznim i izlaznim fakturama, računica bi izgledala ovako:

Prodavnica kompjuterske opreme je za mesec dana nabavila računare u vrednosti od 500.000 dinara, a PDV koji je plaćen na tu sumu iznosi 100.000 dinara. Tog meseca prodati su svi nabavljeni računari, po ceni od 720.000 dinara, uz PDV u visini od 180.000 dinara koje prodavnica treba da plati.

Međutim, ukoliko po fakturi mogu da pokažu visinu plaćenog PDV‐a, preduzeće treba da plati samo razliku između plaćene vrednosti i dodate vrednosti, tj. 180.000 – 100.000 = 80.000 dinara.

U praksi je za obračunavanje PDV‐a potrebno sabrati iznose PDV-a iskazane u izdatim fakturama, a zatim od toga oduzeti PDV iz faktura dobavljača za koje postoji pravo na odbitak, što se vrši na kraju poreskog perioda (meseca ili tromesečja) na osnovu poreza iz primljenih i izdatih računa.

Povraćaj PDV‐a

Preduzetnik ili preduzeće imaju pravo na odbitak PDV-a samo u slučajevima kada su ispunjeni uslovi za odbitak poreza:

Da je primalac dobara i usluga u sistemu PDV
Da se nabavka dobara i usluga vrši za potrebe obavljanja delatnosti
Da je račun dobavljača u skladu sa Zakonom o PDV

Istovremeno, Zakon o Porezu na dodatu vrednost propisuje situacije kada obveznik PDV nema pravo na odbitak PDV i pored toga što su ispunjeni svi prethodno navedeni uslovi, a neki od situacija su:

Troškovi koji se odnose na putnička vozila
Troškovi reprezentacije
Izdaci za prevoz zaposlenih

U slučaju kada se dogodi da PDV iz ulaznih faktura premašuje PDV plaćen u izlaznim fakturama, preduzetnici ili pravna lica imaju dve mogućnosti ‐ da traže povrat PDV‐a u iznosu pretplate, ili da to iskoriste kao poreski kredit prilikom neke naredne poreske prijave.

U slučaju prve opcije, iznos povraćenog PDV-a se vraća u roku od 45 dana, a privrednim subjektima koji su definisani kao pretežni izvoznici, povraćaj mogu dobiti u roku od 15 dana od dana isteka roka za predaju poreske prijave. Pretežni izvoznici mogu dobiti povraćaj PDV-a u roku od 15 dana ako promet ne bude veći od 10 miliona evra u toku godinu dana, i ukoliko više od 50 odsto obavljenog prometa potiče od izvoza, tj. prodaje robe ili proizvoda.

Izbor ove mogućnosti sa sobom donosi povećani rizik od poreske kontrole, ali ukoliko ne postoje nepravilnosti, poreski obveznici nemaju razloga da zaziru od eventualne kontole poreskih organa.

Povraćaj PDV‐a i poreska optimizacija

U slučajevima kada preduzetnik kao fizičko ili pravno lice posluje isključivo sa inostranstvom, nije u obavezi da obračunava PDV u fakturama.

Međutim, i u tom slučaju je moguće dobrovoljno biti deo sistema PDV‐a, ukoliko se izuzme slučaj paušalnog oporezivanja.

U tom slučaju, Zakon predviđa mogućnost da preduzetnik sa samooporezivanjem ili pravno lice (DOO) i dalje mogu ostvariti povraćaj PDV‐a za promet dobara i usluga koji je izvršen u inostranstvu, ukoliko bi za taj promet postojala mogućnost za odbitak prethodnog poreza, da je promet izvršen u Srbiji.

Drugim rečima, dok preduzetnik izdaje fakture za promet koji se izvršava u inostranstvu bez obračunavanja PDV‐a, postoji mogućnost da dobije povrat plaćenog PDV‐a za ona dobra i usluge koje su neophodne za obavljanje delatnosti, npr. kupovina tehničke opreme, aparata, rekvizita i predmeta za opremanje administrativnih prostorija, i sl.

Pored toga, neki obrađeni izvori navode da zahtevi za povraćaj PDV‐a povlače sobom mogućnost pojačane poreske kontrole, a ulazak u sistem PDV‐a podrazumeva dodatne troškove i rizike, poput:

Dodatni knjigovodstveni troškovi
Striktni rokovi za obračun poreskih prijava
Kazne u slučaju prekoračenja rokova
Dve godine obaveznog plaćanja PDV‐a nakon ulaska u sistem

Zbog svega navedenog, mogućnosti poreske optimizacije putem ulaska u PDV radi ostvarivanja prava na povraćaj PDV‐a su ograničene, i mogu imati smisla samo ukoliko su projektovani izdaci za nabavku opreme i drugih troškova dovoljno visoki.