DOO: Porezi i poreska optimizacija

Preduzetnici koji zbog visoke zarade nemaju mogućnost paušalnog oporezivanja, a zbog testa samostalnosti ne žele da uđu u samooporezivanje, najčešće se odlučuju za osnivanje DOO-a.

Za razliku od preduzetnika sa samooporezivanjem, koji su suštinski fizička lica registrovana za određenu delatnost, DOO je pravno lice, što ima niz implikacija po poreski tretman prilikom poslovanja.

Zato pri odabiru najbolje pravne forme, kako navode obrađeni izvori, treba povesti računa o više faktora, i poreska optimizacija nije nužno glavni faktor u odabiru načina regulisanja pravnog statusa.

U nastavku teksta će biti opisane prednosti i mane DOO-a na koje se osvrću obrađeni izvori, kao i neki od načina na koji se mogu uporediti sa drugim oblicima poslovanja, kao i mogućnosti za optimizaciju troškova poslovanja u ovom modelu.

Prednosti i mane DOO‐a

DOO pred preduzetnika stavlja i određene administrativne poteškoće.

Za određene delatnosti potrebno je imati registrovano sedište, a postoje i dodatni propisi koji uređuju bezbednosne i druge mere (prva pomoć, itd.) koja pravna lica moraju da zadovolje.

Takođe, iako je u praksi vrlo često da vlasnici registruju firmu na adresi prebivališta ili stana, DOO je kao pravno lice odvojeno od svojih vlasnika, pa je potrebno zaključiti ugovor o zakupu prostora sa sopstvenim DOO.

Drugi propisi, poput novog zakona o arhivskoj građi u određenim slučajevima propisuju obavezu prostorija za arhiviranje i čuvanje dokumentacije, pravilnike i sl. koji takođe mogu biti prepreka, a za prekršaje su načelno govoreći u slučaju DOOa propisane znatno veće kazne nego za preduzetnike.

Pored toga, u slučaju DOO‐a nameću se i razlike u vidu raspolaganja novcem. Kod DOO-a dobit koju ostvari preduzeće je dobit firme. Kada osnivač želi da podigne dobit, kako bi njim slobodno raspolagao, mora dva puta da plati porez po stopi od 15 odsto ‐ jednom na dobit i još jednom na dividendu.

Podizanje novca sa tekućeg računa firme gleda se kao izvlačenje novca iz poslovne imovine DOO‐a za lične potrebe, i smatra se prihodom koji je u momentu isplate oporeziv kao ostali prihod, po stopi od 20 odsto.

Sličnosti i razlike između DOO-a i preduzetnika

Društvo sa ograničenom odgovornošću (DOO) za svoje obaveze odgovara imovinom DOO-a, odnosno osnivačkim kapitalom, koji može iznositi i minimalnih 100 dinara, dok preduzetnik odgovara ličnom imovinom i imovinom članova domaćinstva
Porez na profit u slučaju preduzetnika sa samooporezivanjem iznosi 10 odsto, a DOO se oporezuje po stopi od 15 odsto
U slučaju DOO, porez na dividendu iznosi dodatnih 15 odsto, nakon umanjenja za 15 odsto poreza na profit
Za razliku od preduzetnika, dobit DOO‐a ne potpada pod godišnji porez za dohodak
DOO je u obavezi da vodi knjige, kao i preduzetnici koji nisu paušalci
Na DOO se ne primenjuje test samostalnosti, dok se na sve oblike registrovanih preduzetnika test primenjuje
DOO ne može registrovati mirovanje
Za gašenje DOO‐a pokreće se postupak koji traje mesecima i koji nije moguće ubrzati
Ako je osnivač ujedno i direktor kod DOO mora sebi plaćati doprinose barem na najnižu osnovicu
Od 2020. godine DOO plaća i obaveznu Eko taksu

Obaveze i mogućnosti osnivača DOO‐a

Osnivač može biti zaposlen u svojoj firmi, može biti van radnog odnosa, a može istovremeno biti u radnom odnosu i na drugom mestu, dok vrši neku funkciju u preduzeću koje je osnovao, što otvara brojne mogućnosti i varijacije koje sobom povlače drugačiji poreski tretman.

Osnivač je zaposlen u svom DOO‐u

U ovom slučaju, osnivač ima status zaposlenog, sa preduzećem sklapa ugovor o radu, i po tom osnovu mu se isplaćuje zarada. Minimalna osnovica za obračun poreza i doprinosa iznosi 30.880 dinara.

Porez na zarade obračunava se po stopi od 10 odsto, kada se izuzme neoporezivi iznos (trenutno 19.300 dinara). Pored toga, na celokupni iznos se zaračunavaju i PIO, zdravstveno i doprinos za nezaposlenost u zbirnoj stopi od 19,9 odsto na teret zaposlenog i PIO i zdravstvo u zbirnoj stopi od 16,15 odsto na teret poslodavca.

Ako uzmemo za primer situaciju u kojoj osnivač sebi isplaćuje minimalac od oko 34.000 dinara mesečno, računica bi izgledala ovako:

Bruto 2 = 53.137
Doprinosi na teret zaposlenog (19,9 odsto) = 9.104
Bruto 1 = 45.749
Neoporezivi iznos 19.300
Porez na zaradu 10% = 2.645
Doprinosi na teret poslodavca (16,15 odsto) = 7.388
Neto za isplatu 34.000
34.000 x 12 meseci = 408.000 dinara na ime zarade
19.137 x 12 meseci = 229.644 dinara na ime poreza, što je oko 36 odsto u odnosu na ukupan trošak

U ovom slučaju osnivač i direktor ima pravo na naknadu troškova i drugih primanja kao i ostali zaposleni, a ostvaruje i druga prava po osnovu radnog odnosa. Ima pravo na neoporezive iznose, a na naknadu troškova preko neoporezivih iznosa plaća se porez na zarade po stopi od 10%.

Osnivač kao direktor van radnog odnosa

Osnivač ili osnivači mogu biti registrovani kao zastupnici koji nisu u radnom odnosu. Iako u ovom slučaju nema isplate plata, za sve registrovane zastupnike postoji obaveza plaćanja doprinosa na minimalnu osnovicu.

Po trenutno važećim stopama, to iznosi 36,05 odsto od minimalne osnovice od 30.880 dinara, što je mesečni trošak od 11.132 dinara.

U slučaju da je direktor već negde zaposlen, DOO je u obavezi da plati državi samo doprinose za PIO u visini od 25 odsto, što na mesečnom nivou iznosi 7.720 dinara.

Isti princip bi se primenjivao ukoliko je isti preduzetnik osnivač više DOO, ali je samo u jednom zasnovao radni odnos.

Naknade troškova i drugih rashoda u ovom slučaju imaju karakter drugih prihoda i oporezuju se kao dohodak fizičkog lica, ali se zbog toga što se radi o članu organa uprave preduzeća kod oporezivanja naknade troškova umanjuju neoporezivi iznosi propisani za zaposlene.

U ovom slučaju se oporezuje samo razlika isplaćenih troškova preko propisanih neoporezivih iznosa za zaposlene, i na bruto razliku se plaća porez 20 odsto. Ne plaćaju se doprinosi jer nema ugovorene naknade.

Osnivač kao direktor koji prima naknadu po Ugovoru o pravima i obavezama direktora bez zasnivanja radnog odnosa

I u ovom slučaju DOO je u obavezi da isplaćuje doprinose po gorenavedenoj računici.

Međutim, zaključenjem Ugovora o pravima i obavezama direktora bez zasnivanja radnog odnosa mora se ugovoriti i naknada za rad direktora. Ta naknada nema karakter zarade.

U ovom slučaju se na bruto ugovorenu naknadu umanjenu za propisane normirane troškove plaća porez od 20 odsto. Na istu osnovicu se plaća i doprinos za PIO po stopi od 25 odsto.

Ukoliko se u ovom slučaju isplaćuje i naknada troškova (npr. troškovi prevoza na rad i sa rada, dnevnice za službeno putovanje, naknada troškova smeštaja na službenom putovanju i naknada troškova prevoza na službenom putovanju, itd.), ovi troškovi imaju karakter ugovorene naknade za rad direktora i podležu plaćanju poreza i doprinosa kao na ugovorenu naknadu.

Međutim, kako je u pitanju član organa uprave preduzeća, za isplate ugovorenih naknada troškova umanjuju se propisani neoporezivi iznosi kao i za zaposlene, pa se porez i doprinosi plaćaju kao na ugovorenu naknadu samo na isplaćenu razliku troškova preko neoporezivog iznosa.

Poreska optimizacija DOO‐a

Kako se može videti iz navedenog, iako različite opcije isplate zarade variraju po udelu izdataka koji se plaćaju državi, sa većim primanjima proporcionalno će rasti i porezi koji se plaćaju ukoliko se ostane pri modelu isplate zarade ili isplate ugovorene naknade.

Isplata dividende

Jedno moguće rešenje jeste poreska optimizacija putem smanjenja ili minimizacije zarade, uz isplatu dividende.

Međutim, pošto je porez na dividendu, tj. dobit preduzeća oporezovan stopom od 15 odsto, i pošto je preduzetnik dužan da plati i dodatnih 15 odsto poreza na dobit, u praksi bi troškovi izgledali ovako:

Na godišnju dobit od 5,6 miliona dinara koja je isplativa u vidu dividende, preduzetnik bi platio 15 odsto, tj. 840.000 dinara na ime dividende, a potom bi na iznos od 4.760.000 platio još 15 odsto poreza na dobit, tj. 714.000 dinara, čime nakon poreza dobio iznos od 4.046.000 dinara, sa ukupnim udelom poreza u zaradi oko 27,7 odsto.

Isplata bonusa

Međutim, moguće je postići i manje od 27 odsto ukupnog poreskog troška putem isplate bonusa koji se oporezuje u skladu sa pravilima za plaćanje poreza i doprinosa na zarade.

Pošto se time faktički isplaćuje dodatna plata, računa se kao trošak i predstavlja umanjenje dobiti preduzeća, što krajem godine, kada je ukupna dobit preduzeća uglavnom poznata, ne predstavlja veliki rizik.

Iako su uopšte uzev izdaci za poreze i doprinose na ličnu zaradu veliki, pošto postoji zakonom definisano ograničenje najviše mesečne osnovice za plaćanje doprinosa, moguće je optimizovati poreske troškove isplatom velikog bonusa.

Ta maksimalna osnovica definiše se kao petostruki iznos prosečne mesečne zarade, i trenutno iznosi 441.140 dinara. Za tu osnovicu plaćaju se zakonom propisani porezi i doprinosi, dok sve preko toga ne podleže porezima, osim godišnjem porezu na dohodak građana.

Na primer, ukoliko osnivač DOO sebi na kraju godine isplati bonus u visini od 5,6 miliona dinara, skup troškova izgledaće ovako:

580.700 dinara ‐ porez na zaradu po stopi od 10 odsto
159.030 dinara ‐ doprinosi u visini 36.05 odsto na iznos od 441.140 dinara

5.600.000 – 580.700 – 159.030 = 4.860.270 iznos neto zarade

U ovom primeru, udeo poreza u zaradi iznosi oko 13,2 odsto.

Međutim, pošto je isplaćeni iznos veliki, potpada pod godišnji porez na dohodak, po stopi od 10 odsto (ukoliko primalac zarade ne uživa neke poreske olakšice):

4.860.270 – 3.268.000 – 435.763 (lični odbitak) = 1.156.507 dinara

Sa godišnjim porezom od 115 hiljada dinara, ukupan udeo poreza u celokupnoj zaradi iznosi oko 15,3 odsto.

Osnovna mana ovakvog pristupa svakako je to što se bonus može isplatiti tek krajem godine, što čini ovu opciju težom tokom prve godine poslovanja, gde će mesečna primanja biti niža i gde neće biti moguće raspolagati sredstvima koja se zarađuju preko osnovanog preduzeća.

Sistem PDV-a

Preduzetnik, bilo da je fizičko ili pravno lice, može dobrovoljno ući u sistem PDV‐a ukoliko se za to odluči podnošenjem prijave, ili ukoliko ukupan prihod preduzeća premaši 8 miliona dinara za period od 12 meseci, kada se automatski ulazi u sistem PDV‐a.

Iako su mogućnosti sistema PDV-a kao oruđa za poresku optimizaciju ograničene, u slučajevima kada DOO posluje isključivo sa inostranstvom, nije u obavezi da obračunava PDV u fakturama, ali i dalje može dobrovoljno biti deo sistema PDV‐a.

U tom slučaju, Zakon predviđa mogućnost da preduzetnik sa samooporezivanjem ili pravno lice (DOO) i dalje mogu ostvariti povraćaj PDV‐a za promet dobara i usluga koji je izvršen u inostranstvu, ukoliko bi za taj promet postojala mogućnost za odbitak prethodnog poreza, da je promet izvršen u Srbiji.